Plastenička proizvodnja u Turskoj odavno više nije poljoprivredna grana u razvoju, već precizno organizovan sistem koji funkcioniše kao dobro podmazana mašina. Dok se u Srbiji i dalje raspravlja da li se plastenik isplati, u turskim povrtarskim regionima pitanje je samo koliko će se puta godišnje brati i kome će roba otići. Da na domaće tržište ili u izvoz.
Svo povrće koje nam dolazi iz Turske, proizvedeno je u regiji Antalije. To je povrtarska regija u kojoj ima na stotine plastenika koji se prostoru na hiljade hektara.
Turci su plasteničku proizvodnju shvatili ozbiljno i bez večitog kukanja. U prilog tome ide i ove fotografije, snimljena iz aviona pred sletanje u Antaliju. To je samo deo površine pod plastenicima. Zamislite samo, šta se sve u njima proizvodi.
Kako je plastenička proizvodnja u Turskoj postala državna strategija
U Turskoj plastenik nije avantura jednog proizvođača, već deo šire slike. Država je na vreme prepoznala da kontrolisana proizvodnja hrane donosi stabilnost, zapošljavanje i izvoz. Subvencije postoje, ali su usmerene. Ko proizvodi, taj dobija. Oni koji planiraju, ti opstaju. Ko improvizuje, brzo se vrati na početak.
Plastenička proizvodnja je tamo vezana za jasne ciljeve: količinu, kvalitet i kontimuitet. Sve se vidi unapred. I ovo je osnovna razlika ali i model za uspeh. Unapred se zna sve.
Jednostavni plastenici, ali maksimalni prinosi
Jedna od najvećih zabluda je da su turski plastenici tehnološka čuda. Većina njih su obični objekti, često jednostavniji nego što se misli. Razlika je u načinu korišćenja. U Turskoj se plastenik ne gradi da bi se u njega povremeno ušlo, već da bi se iz njega živelo.
Kod nas se, plastenik često zatvara čim zahladi, ne proizvodi se tokom zime jer su troškovi grejanja neisplativi. Gaje se samo one kulture koje su sezonske, tipa salata, spanać, rotkvice i salata.
Organizacija proizvodnje – ključ uspeha turskih plastenika
Turski proizvođač retko je sam. On je deo zadruge, kooperative ili ugovornog lanca. Zna kome prodaje, po kojoj ceni i u kom trenutku. Ne ide na pijacu sa nadom da će „neko naići“. Plastenička proizvodnja tamo ima izlaz i pre nego što prva sadnica uđe u zemlju.
Podizanje plastenika nije previše skupo https://zelenanit.rs/postavljanje-plastenika/
U Srbiji je situacija obrnuta. Proizvodi se prvo, a tržište se traži kasnije. Kada svi proizvedu isto u isto vreme, kriv je uvoz, država, vreme i komšija. Samo ne pogrešan koncept.
Istina, država bi trebalo da se više angažuje, ono bar da donekle spreči ucene preprodavaca, koji po sramno niskoj ceni otkupljuju a onda prodaju duplo skuplje. Još jedna važna stvar je, što je teško da se uđe i u hipermarkete. Tu bi možda bilo prostora da se nešto uradi i popravi.
Energija, voda i tehnologija u službi plasteničke proizvodnje
Turska je pametno spojila prirodne uslove sa tehnologijom. Navodnjavanje je precizno, potrošnja energije kontrolisana. Grejanje plastenika rešava se racionalno, često uz korišćenje sunca i jeftinijih energenata. Ne greje se da bi bilo toplo, već da bi biljka rasla.
Nije baš kod nas sve toliko crno. Područje Leskovca je svo u plasteničkoj proizvodnji. Međutim, prilikom organozovanja ovakve proizvodnje, često se nalazimo u dilemi. Plastenik ili staklenik. https://zelenanit.rs/plastenik-staklenik-investicija-ulaganje/
Kod nas se plastenička proizvodnja često vodi emocijama. Ili se ne greje uopšte, ili se greje previše, bez računice. Rezultat. Visoki troškovi i nezadovoljstvo.
Šta Srbija može odmah da primeni bez velikih ulaganja
Srbija ne mora da kopira Tursku, ali bi mogla da nauči osnovnu lekciju. Plastenička proizvodnja mora biti stalna, planirana, organizovana i tržišno orijentisana. Produženje sezone, bolja organizacija proizvođača, ugovaranje prodaje unapred i realna računica, su koraci koji ne traže milione, već promenu razmišljanja.
Greške koje Srbija uporno ponavlja u plasteničkoj proizvodnji
Najveća greška je uverenje da se sve zna. Druga je oslanjanje na sreću. Treća je očekivanje da će neko drugi rešiti problem plasmana. Plastenička proizvodnja ne trpi neodlučnost. Ili radi punim kapacitetom ili ne radi uopšte.
Dok se kod nas još vodi rasprava da li se isplati ulagati, Turska već planira narednu sezonu. I tu se, na kraju, krije odgovor na pitanje iz naslova.
Evo i priče o tome kako se u Uzbekistanu radi
