Bašte na obodima gradova nekada su bile garancija sigurnosti. U njima se znalo šta niče, kada se seje i koliko će se ubrati. Takozvane urbane bašte, bile su deo gradskih sredina. U njima se radi rekreacije ali i želje za proizvodnjom hrane bez pesticida, mahom gajilo povrće. Danas, na tim istim parcelama niču stambeni blokovi i parking mesta. Nestanak bašti nije samo estetski ili nostalgični problem. U pitanju je ozbiljno pitanje opstanka onoga što zovemo plodno zemljište.
Urbani razvoj i tiho povlačenje zemlje
Problem nestanka obradivih površina , javlja se u celom svetu. Gradovi rastu brzo, često brže nego što društvo stiže da razmisli o posledicama tog rasta. Poljoprivredne parcele, naročito one uz gradske zone, prve su na udaru jer su infrastrukturno najzahvalnije. Čak se menja i namena zemljišta, koje se iz poljoprivrednog, pretvara u građevisnko. Tako se plodne njive, koje su decenijama hranile porodice pretvaraju u robu, koja ima visoku cenu.
Plodno zemljište, gubi bitku bez velike buke. Nema protesta, nema sirena. Samo jednog proleća više nema ni bašte.
Plodno zemljište je resurs koji se ne vraća
Za razliku od betona, zemljište se ne proizvodi po potrebi. Njegova plodnost nastaje decenijama, nekada i vekovima. Slojevi humusa, mikroorganizmi, struktura… sve ono što daje život biljkama, nestaje vrlo brzo kada se zemlja prekrije asfaltom. Jednom izgubljeno zemljište. gotovo je nemoguće vratiti u prvobitno stanje.
U javnim diskusijama, se često govori o energiji, vodi i vazduhu, dok se zemljište podrazumeva kao nešto što uvek postoji. Upravo ta podrazumevanost čini ga najugroženijim resursom.
Grad bez bašte – grad bez otpornosti
Bašte nisu samo mesta proizvodnje hrane. One su tampon zona između grada i prirode, prostor gde se smanjuju toplotni udari, zadržava voda i čuva biodiverzitet. Kada nestanu, grad postaje ranjiviji, zavisniji i skuplji za život. Hrana dolazi izdaleka, kvalitet opada, a cena raste.
Plodno zemljište, u blizini gradova ima posebnu vrednost jer omogućava lokalnu proizvodnju, kraće lance snabdevanja i veću sigurnost u kriznim vremenima. Njegovim nestankom gubi se mnogo više od nekoliko redova povrća.
Između profita i odgovornosti
Nije sporno da gradovi moraju da se razvijaju. Sporno je kada se razvoj svodi isključivo na brzu zaradu, bez dugoročne vizije. Kada se plodno zemljište tretira kao parcela za gradnju, a ne kao živi sistem, tada urbanizacija prestaje da bude napredak i postaje potrošnja važnog resursa.
Odnos prema zemljištu je ogledalo odnosa prema budućnosti. Bašte a još gore, njive, koje danas nestaju ostavljaju prazninu koju sutra nećemo moći da popunimo ni najskupljim projektima. Gradovi se mogu širiti, ali zemljište koje nas hrani se mora čuvati.
Ima načina da se sačuva zemljište
