NIJE SAMO JABUKA KAO STRATEŠKI VAŽNA ROBA ZA IZVOZ
Jabuka je do nedavno bila voće broj 1 u proizvodnji Srbije dokle god je bilo moguće direktno ugovaranje proizvodnja sa Rusima. Već tri godine, uslovi su se promenili pa ukoliko nismo do sada, moraćemo da se prilagodimo. Evropska konkurencija se odavno prilagodila jer ukus potrošača formiraju proizvođači, koji nude različiti asortiman voća a konzumenti u zavisnosti od afiniteta utiču na popularnost sorti pa stižemo do podatka da su sorte zlatni delišes i gala dve najpopularnije sorte jabuke u svetu. Sledeća je sorta pink lejdi koja je zauzela 4,6% trišta u svetskoj proizvodnji što svakako nije zanemarljiva cifra. Ono što je izdvaja od drugih, je da odlično podnosi transport pa je stekla popularnost kod kupaca i pored toga što je čak dva puta skuplja od gale. Selekcionisana je u Australiji još 1973. godine.
Kada je proizvodnja jabuke u pitanju svi ozbiljni proizvođači znaju da moraju ispoštovati takozvani 3K ( tri ka ) princip a to je:
Kontinuitet – ne sme biti zastoja i podbačaja u proizvodnji
Kvalitet – tržište traži siključivo A klasu
Količina – ne sme biti odstupanja u količinama, štaviše prinosi bi trebalo da se uvećavaju
Šta to ne valja u Srbiji pa nismo među vodećim proizvođačima?
Problemi sa kojima se proizvođači u Srbiji suočavaju prisutni su duže vreme a jedan od osnovnih kada je izvoz u pitanju, jeste reeksport, jer mnoge susedne zemlje: Grčka, Albanija, Hrvatska, žele da iskoriste dobre odnose Srbije sa Rusijom i preko Srbije plasiraju svoju robu, pri čemu ne krše sankcije koje su još uvek na snazi a tiču se embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda. Tu se napravi kobna greška jer je Rusija dala jasne smernice šta traži i toga se proizvođači moraju pridržavati. Svako odstupanje ( u kvalitetu, sortimentu, ostacima pesticida pa samim tim i reeksportu ) kažnjava se vraćanjem robe. Posebno je složeno da se proizvodi za Rusiju jer je lista dozvoljenih preparata za zaštitu bilja koje je izdala Rusija, u suprotnosti sa važećim preparatima kod nas. Oni koji se primenjuju u Rusiji, nemaju dozvolu za primenu u Srbiji. Ima nekih koji se poklapaju ali u uslovima zahtevnih godina kada je potrebno mnogo više tretmana usled većeg napada prouzrokovača bolesti i štetočina dolazi do problema kako bi se proizvela A klasa. Zbog navedenog, kontrole se stalno obavljaju pa nema ni malo prostora bilo kakvim podvalama.
Konkurencija radi na stalnom unapređenju proizvodnje
Nesumnjivo je da Srbija ima veilku konkurenciju koja stiže iz Poljske ali i iz Hrvatske, Italije i Španije koji su ozbiljni „ igrači " u proizvodnji jabuke. Naša prednost je što zabrana izvoza u Rusiju za nas ne važi ali mi imamo domaće probleme koji se tiču direktne trgovine sa Rusima koje praktično više nema. Razlog tome je što sve mora da se obavlja preko hladnjača koje moraju da ispunjavaju određene standarde a takvih u Srbiji ima možda nekoliko. Sve to usložnjava i otežava samu prodaju.
Nije isključena ni pojava nekih novih kupaca – trgovaca koji dolaze iz Moldavije, Uzbekistana i drugih bivših SSSR republika sa kojima je još uvek moguće ugovoriti trgovinu po nekim sumnjivim uslovima. Takve trgovine su rizične jer ima puno prevaranata pa bi proizvođači trebalo da budu izuzetno oprezni.
Trebalo bi da uz jabuku ponudimo i drugo voće
Sve ovo nameće da se dobro razmisli da li će se podizati novi zasadi ili širiti postojeći ukoliko tržište bude diktiralo prilike kojima se ne možemo prilagoditi. Konkurencija je sve jača.
Šta raditi u takvim uslovima?
Uvođenje novih atraktivnih sorti, povećanje proizvodnje i smanjenje troškova, kako bi se povećala konkurentnost. Poboljšanje kvaliteta u odnosu na cenu je još jedan način opstanka ali i podizanje novih zasada, prvenstveno borovnice i maline koje sve više osvajaju globalno tržište. Trešnja je takođe tražena ali i višnja koja se može izvoziti i zamrznuta. Borovnica postaje sve popularnija ali i kupina pa i jagoda. Dakle imamo izbora ali bez podrške države slabo se šta može pomeriti. Pitanje je samo hoćemo li tapkati u mestu ili ćemo se mrdnuti sa mrtve tačke. Prednost je u jagodastom voću koje se može zamrzavatai što značajno olakšava prodaju.
Podvale i kako ih izbeći
Što se tiče pevara i svega oko njih, navešću primer koji se desio nekoliko godina pre pandemije prilikom izvoza trešnje.
Kada je izvoz za Rusiju išao punom parom i kada se izvozilo svo voće, pojavio se šokantni tv prilog tadašnjeg izuzetno popularnog tetatralno-senzacionalističkog voditelja o tome, kako Rusi neće trešnje iz Srbije!!! Kako sam tada radio u drugoj produkciji, dobio sam zadatak da proverimo o čemu se radi. Otišli smo u Ritopek kod ozbiljnog proizvođača, koji nam je ispričao sledeću priču.
Rusi traže samo A klasu. Prva isporuka je išla tako da pakujemo trešnje u velike gajbe, ali nekolicina se dosetila da vara, pa je na površinu stavila A klasu a ispod lošije trešnje a bilo je i nekih koje su uvezene iz Albanije. Rusi sve to vrate i upute zahtev da se pakuje u pliće gajbice. Mi uradimo opet isto. Gore A klasa a ispod lošija. Oni opet vrate i postave uslov da se isporučuju samo u plastičnim kutijama od po 500g!!!!
Meni kako proizvođač kaže, otežava i poskupljuje proizvodnju jer rmoram da merim, pakujem, kupujem tu plastiku, plaćam dodatno radnike. Zbog jednog ili par prevaranata ispaštaju svi.
Zašto to radimo nikada nećemo saznati.
