Hajde na trenutak spustite kašiku i pogledajte šta jedete. Ne, zaista – pogledajte deklaraciju supe iz kesice koju ste upravo skuvali, ili kečap koji vam je obogatio picu. Pročitajte deklaraciju omiljene vam plazme, nekog keksa, čokolade ili kobasice. Ako vam deluje kao da čitate uputstvo za prašak za veš, niste jedini. Dobrodošli u svet aditiva – tih neizbežnih dodataka svakoj hrani od sokova do pašteta a koji su svuda oko nas, a o kojima znamo malo.
Šta su aditivi i zašto su uopšte u hrani?
Aditivi su hemijske supstance koje se dodaju prehrambenim proizvodima kako bi im produžile rok trajanja, poboljšale ukus, boju, miris ili teksturu. Nisu nužno loši – neki su prirodni, neki veštački, a neki su toliko vešto maskirani da ih ne biste prepoznali ni da vam se predstave.
Na primer, E300 – zvuči kao broj brzog voza za Užice a zapravo je običan vitamin C. Međutim, E250 (natrijum-nitrit) je konzervans, ali i potencijalni kancerogen. I tu nastaje problem: granica između korisnog i štetnog često je veoma tanka nit.
Aditiva ima svuda
Od hleba iz supermarketa, preko suhomesnatih proizvoda, do sladoleda, sokova, čokoladica i začina – aditivi su svuda. Neki od njih deluju potpuno nevino, kao recimo guma arabika ili pektin, koji služe kao zgušnjivači. Ali tu su i emulgatori, stabilizatori, boje, konzervansi, a da ne pominjemo pojačivače ukusa, kao čuveni mononatrijum-glutamat (E621).
Šta se njima postiže?
Industrija hrane koristi aditive da bi proizvodi izgledali bolje, trajali duže i bili jeftiniji za proizvodnju. U teoriji, to zvuči kao dobitna kombinacija. U praksi – to znači da jedemo hranu koja je lepa na oko, ali pitanje je šta zapravo unosimo u organizam.
Na primer: mesni narezak koji i posle dve nedelje stoji u frižideru kao da je upravo stigao iz fabrike omogućavaju aditivi.
Hemijski sastav: ni crno, ni belo
Aditivi mogu biti prirodni (sintetisani iz biljaka ili životinja), identični prirodnim (hemijski sintetisani, ali u strukturi isti kao prirodni), i veštački – koje priroda nikad nije zamislila. E ti veštački su čista hemija. Neki se brzo razgrađuju u organizmu, neki se akumuliraju, a za neke se još uvek vode polemike među naučnicima. I tu leži problem: nismo hemičari, pa često ne znamo da li jedemo dodatak koji „samo zgušnjava supu” ili potencijalni okidač za zdravstvene probleme.
Jesu li aditivi opasni?
Nisu svi aditivi loši, ali problem je u količini, kombinaciji i učestalosti unosa. Ono što pojedemo danas neće nas ubiti – ali šta ako to jedemo svaki dan, godinama?
Svetska zdravstvena organizacija odobrava mnoge aditive, ali uz jasne granice dozvoljenog dnevnog unosa. Problem je što mi te granice ne znamo, niti ih pratimo. Pa kako onda da budemo sigurni?
Kako da se zaštitimo?
- čitajte deklaracije – ako ne možete da pročitate naziv sastojka, možda ne bi trebalo da ga jedete.
- birajte svežu i lokalnu hranu kad god možete.
- izbegavajte ultraprerađene proizvode – što je hrana jednostavnija, to je manja verovatnoća da sadrži "hemiju".
- informišite se i bez panike
Možda se ništa neće desiti ako pojedete nešto sa E-bojom. Ali možda... A možda bi i vaše telo volelo da ga jednom nahranite nečim što nema više brojeva nego zrna pasulja u gotovj hrani.
Ako želite više da znate pročitajte i ovo:
