Oduvek su me privlačile one zemlje koje nisu ucrtane na mapi tirističkih putovanja. Jedna od takvih je i Uzbekistan. Nama izuzetno daleka zemlja ali ne i nepoznata. Godinama su građevinske firme tamo imale puno posla i ostavile su veliki trag. Ipak, mnogi su vrteli glavom, kada smo im na pitanje odakle smo, odgovorili da smo iz Srbije.

Takođe, ni kod nas nije ništa bolja situacija. Kada sam rekao da će moje sledeće putovanje biti u Uzbekistan, skoro svi su rekli: ” Šta ćeš tamo!?”

Avantura po Uzbekistanu, počela je dolaskom u grad u Hiva ili Khiva kako ga neki nazivaju. Prvoj stanici u kojoj smo se obreli posle dužeg puta. Međutim da krenem redom.

Do Hive se baš dugo putuje

Najbliži aerodrom koji opslužuje ovaj grad je Urgent (UGC). Ukoliko odlučite da se otisnete put Uzbekistana, izbacite sebi iz glave lowcost kompanije, koje nesumnjivo lete i tamo. Ja sam se odlučio za komforniju opciju i Turkish Airlines koji realno leti gde god poželite a ima i veoma dobre konekcije. Povratna karta od Beograda do Urgenta i povratak iz Alma-Ate (o kojoj ću kasnije ), kupljena oko četiri meseca unapred, je koštala oko šest stotina evra za ekonomsku klasu, što i nije mnogo za tako dalek put.

Let iz Beograda za Istanbul polazi u 20:20, a zatim sledi pauza od oko dva sata na aerodromu Istanbul, što je dobra konekcija. Aerodrom Istanbul (IST) sem što je izuzetno veliki ne zaslužuje neke pohvale jer je bezobrazno skup. Pivo u limenci košta oko 18 evra! Što je mnogo, mnogo je! Posle tog piva i dva sata koja prođu relativno brzo, sledi još tri i po sata leta do Urgenta i eto vas u srcu Uzbekistana. Ono što je možda naporno je to, što se leti noću, pa još dodate tri sata i ispade kao da ste pošli u Južnu Ameriku.

Međutim, tih tri i nešto sata relativno brzo prođe. Proradi adrenalin kada sletite, I postajete svesni da avantura počinje.

Prvi utisci o Hivi i njen orijentalni šarm

Da budem iskren. Hiva me nije oduševila. Grad je mali, tih, pomalo uspavan, i osim starog jezgra, sve ostalo deluje prilično obično i pusto. Mi smo se smestili u malom hotelu, u kome je osoblje apsolutno bilo nezainteresovano. Rezervisali smo preko bukinga sobu, koja je koštala oko trideset dolara po osobi za noćenje sa doručkom za dve noći.

Informacije koje možete da pronađete, kažu da ponesete dolare i da je kurs evra i dolara izjednačen su netačne. Netačno je i da ne primaju kartice. Možete da plaćate karticom bez problema u gotovo svim restoranima i prodavnicama.

Tačno je samo da više vole da računaju u dolarima ali će bez ikakvih problema da izračunaju i u evrima. I kurs je svakako niži za dolar a viši za evro. Nego da nastavim….

Stigli smo rano ujutro. Grad je malen, veličine možda kao stari deo Kotora u Crnoj Gori. Stari i jedini deo je sve što se tu može posetiti. Ulice puste iako je bilo već oko devet sati kada smo stigli. Tek, po koji prodavac je polako otvarao svoju uličnu radnju.

Ali, taj stari deo Hive (Itchan Kala) je avantura. Baš avantura, koja nesumnjivo privlači sve ljubitelje orijenta i istorije. Hiva je UNESCO-ov spomenik kulture. Opasana je zidinama od blata, u kojem se vreme zaustavilo. Ulice su popločane kamenom, okružene niskim kućama i džamijama, medresama i minaretima koji čuvaju istoriju dužu od hiljadu godina.

Tu su i čuveni minaret Islam-Hodža, Kalta Minor koji je nezavršen, potom plavi toranj koji izgleda kao da se nakrivio, i Medresa Muhamed Amin-khana koja danas služi kao hotel. Inače u Uzbekistanu su mnoge džamije i mederese pretvorene u hotele, kafane i bazare.

Ulice, ljudi i boje Hive

Ulice Hive su tokom dana prepune uličnih prodavaca, zanatlija i turista iz celog sveta. Na našem letu bilo je mnogo Francuza i Italijana, a po statistici, Uzbekistan najviše posećuju Rusi a potom Kinezi.

Prodavci nude šarene ogrtače, magnete, keramičke posude, ali i ono što je najtipičnije za Uzbekistan kape i šubare od vune. Cene su prilično raznolike: od 10 do 30 dolara, pa sve do, verovali ili ne hiljadu dolara!

Stanovništvo je nekako uzdržano, nezainteresovano. Kao da gledaju sa nekim podozrenjem koji ne umeju da sakriju. Od jezika bi trebalo da govore ruski jezik, međutim govore ga ali nekim čudnim dijalektom koji je meni koji tečno govori ruski, ovaj njihov, bio poprilično nerazumljiv. Engleski natucaju pa zapnu na pola rečenice. Jednom reči uopšte nisu ni spremni ni navikli na turiste koji dolaze svakodnevno.

U restoranima budite spremni da čekate čitavu večnost da dođu, pa da prime porudžbinu i da je donesu i na kraju naplate. Menjačnica nema. Ima jedna banka gde je stalno red. Službenica na šalteru nezainteresovana, hladna, nekomunuikativna. Prodavci bi da vam prodaju sve ono što pipnete, cenkanje je obavezno. Asortiman koji nude: tepisi, kape, suveniri. Šarenilo na sve strane, pa mi ne uliva poverenje da je sve ručna izrada i takav kvalitet da ćete kući poneti unikat. Svi prodaju iste stvari u svim gradovima Uzbekistana koje smo posetili.

Cene i svakodnevni život u Hivi

Pre puta, svi su mi govorili kako je u Uzbekistanu sve jeftino. Kafa pola evra, taksi džabe. Međutim, realnost je malo drugačija.

Taksi smo, posle cenkanja, platili 33 dolara od aerodroma do hotela, a tri kafe, dva kolača i ceđeni sok od narandže u lokalnom kafiću, skoro 50 evra!!! Dakle, toliko o jeftinoći.

Valuta im je sum, a novčanice imaju toliko nula da se čovek lako zbuni. Ipak, dolari su i dalje omiljeni, pa se u većini lokala može plaćati i u dolarima i evrima.

Kažu da je Hiva mesto gde vredi kupiti tepih. Iako je realno Uzbekistan jeftina država, tepisi imaju svoju cenu. U zavisnosti od dimenzije i kvaliteta izrade cene idu od 50 evra za manje stazice pa sve do nekoliko hiljada za veće dimenzije. Keramika im je zaista lepa i može da se pogodi povoljna cena, ali gde ćete da secate servis ako vam je prtljag od 23kg na letu?

Hrana tipična i ukusna

Uzbekistanska kuhinja je mirisna i začinjena. Taksista nam je odmah rekao da moramo probati njihov pirinač. Zovu ga “plov” i spremaju ga na više načina. U osnovi je pirinač sa mesom, šargarepom i začinima. Ukusan je, nema govora. U Kivi smo jeli nešto drugo, a plov smo ostavili za kasnije istraživanje specijaliteta.

Uzbekistan ima ogromne vinograde, ali vino, nažalost nije njihov jak adut. Grožđe uglavnom izvoze u Saudijsku Arabiju, a lokalna vina su loša i kiselkasta. Zanimljivo je da vole džigericu i naći ćete je na meniju mnogih restorana kao i teleći jezik i druge iznutrice.

Veče u Hivi uz zurle i ples

Uveče se stari grad pretvara u scenu. Na trgovima se održavaju plesne i muzičke predstave, koje su meni zanimljive jer su deo njihovog folklora.

Iako grad danju, deluje pomalo uspavano, noću zablista. Međutim i tada imam osećaj kao da sam u nekom zatvoru, jer van zidina ovog grada nema baš ništa. Samo pustinja.

Da li vredi posetiti Hivu?

Ako mene pitate, rekao bih ne. Ukoliko ste baš avanturista i izuzetno strpljivi onda da, ali na kratko.
Jedno popodne i jedno veče sasvim su dovoljni da doživite sve što Hiva ima da ponudi. Grad je lep, orijentalan, fotogeničan, ali nije mesto gde biste ostali dugo.

Oni koji vole istoriju, arhitekturu i tišinu, svakako će biti očarani. Ostali će, verovatno, posle 24 sata želeti da krenu dalje.

A mi smo krenuli u sledeći istorijski grad koji se zove Buhara.