TEORIJA ZAVERE ILI NEŠTO DRUGO
Da li je ovo istina ili samo još jedna u nizu teorija zavere koje svakodnevno osvanu na društvenim mrežama? Iskreno, ne znam. Ali, dok uporno pokušavam da ne verujem u ovakve tvrdnje, dovoljno je da podignem pogled ka nebu prošaranom belim tragovima i postavim sebi pitanje: o čemu se ovde radi?
Želim da verujem da su ti tragovi samo posledica sagorevanja goriva u mlaznim avionima, kao što nam stručnjaci objašnjavaju. Međutim, primećujem da u Crnoj Gori, našoj najbližoj susednoj zemlji, tih tragova gotovo nema. A govorimo o državi koja je tokom turističke sezone krcata avionima, sa izuzetno frekventnim saobraćajem. Pogled na mape radara pokazuje da je vazdušni koridor iznad Crne Gore itekako opterećen preletima. Zašto onda kod njih nema istih tragova?
Opasnost nije samo u tragovima
Ako na trenutak zanemarimo tragove na nebu (u koje bih najradije verovao da su bezopasni), suočavamo se sa drugom, vrlo stvarnom pretnjom – kiselim kišama.
Bahato ponašanje prema prirodi i nebriga za životnu sredinu, vođeni isključivo sticanjem profita, narušili su gasnu ravnotežu u atmosferi. Posledica toga su kiše sa sniženom pH vrednošću, poznate kao kisele kiše. Normalna kišnica ima pH vrednost oko 5,5, dok kisele kiše imaju pH od 4 do 4,5 – čak četrdeset puta više kiseline u odnosu na običnu kišnicu.
Hemijska ispitivanja otkrila su da ugljeni, azotni i sumporni oksidi, u reakciji sa vodom u atmosferi, stvaraju ugljenu, azotnu i, najopasniju, sumpornu kiselinu. Ove kiseline odgovorne su za kiselost kiše, snega i magle. Svi koji se sećaju hemije iz srednje škole znaju koliko je sumporna kiselina opasna. Čak i u razblaženom obliku, ona dehidrira i razara sve što dotakne. Kada takve kiše padaju na zemlju, posledice su razorne – za biljni i životinjski svet, a posebno za zdravlje ljudi.
Glavni krivci
Najveći zagađivači vazduha su rafinerije, termoelektrane, fabrike, motorna vozila i nadzvučni avioni, koji u atmosferu oslobađaju ogromne količine azotnih oksida. Osim njih, prirodni izvori zagađenja, poput vulkanskih erupcija ili šumskih požara, postoje, ali su te količine zanemarljive u poređenju sa onim što proizvodi čovek.
Pitanje nije da li nas nešto prska iz vazduha – pitanje je koliko smo sami odgovorni za zagađenje i kakav će svet ostati iza nas. Jer nebo, iako deluje beskrajno, sve manje postaje mesto gde možemo da "dišemo" bez straha.
O čemu se onda zaista radi? Na vama je da odlučite – teorija zavere ili stvarnost koja nas već odavno sustiže?
U nastavku možete da pročitate i ovaj tekst:
