Ukoliko vas put odvede u Buenos Aires greota je da se ne prošetate do Urugvaja, prve države do koje možete stići koristeći sva tri prevozna sredstva. Brod, avion i autobus. Mi smo se odlučili za prvu opciju i nismo se pokajali.
Ukoliko putujete u tzv paket aranžmanu, agencija će vam ponuditi izlet do Montevidea i grada Colonia De Sakramento po ceni od oko 300 € koje će uključiti i noćenje u hotelu. Dakle dva dana pri čemu gubite već plaćenu noć u BA. Raspitao sam se kod onih koji su već bili, da Montevideo nije ništa spektakularno i da je gradić na obali Colonia, zanimljiviji. E sada da smo ostali bar dve nedelje pa da odemo i do Montevidea u sopstvenoj režiji bilo bi OK, ovako rešili smo da sami organizujemo izlet. U tome nam je pomogao recepcioner hotela gde smo odseli i koji je ( gle čuda ) nabadao engleski što je nama bilo od neograničene pomoći. Tako da nam je organizovao izlet za dve osobe po ceni od oko 50 € što je uključivalo: vožnju super ferijem do tamo i nazad, šetnja gradom uz uslugu loklanog vodiča i povratak nazad. Taxi do luke i nazad bio je naš trošak.
I tako dobismo mi naše karte gde je sve pisalo ali cena nije bila nigde naznačena ali nismo na to ni obraćali pažnju pa ću se na to vratiti na kraju ove priče.
Krenuli smo već oko 7h ujutro, seli u taxi koji nas je doveo do rečnog terminala odakle kreću ti super brzi feriji. I terminal je potpuno identičan onim na aerodoromu sa sve mestom za check in i predaju prtljaga, pasoškom i carinskom kontrolom. Jedino što je bezbedonosna kontrola mnogo opuštenija od one na aerodromima. U super feri se ulazi preko mostova koji su identični onim na aerodromima kada se iz zgrade direktno ulazi u avion. Smestili smo se udobno i avantura je mogla da počne.
Iznenađen sam bio koloiko taj feri ide brzo i ako u svojoj utrobi ima na desetine vozila plus putnici i ostali teret. Ali ako avion može da podigne nekoliko stotina tona zašto onda ne bi mogao i brod zar ne?
Inače pre bih rekao da smo lebdeli tom velikom rekom koja teče duže cele države i pravi veliki zaliv pa izgleda kao da ste na moru jer u jednom momentu kada nestanu obrisi BA gledate samo beskrajnu pučinu. Nakon nešto više od jednog časa stigli smo u Urugvaj i gradić Sacramento. U luci uobičajena gužva i puno turista koji su su se tiskali oko info pulta. Napolju je i autobuska stanica sa koje ukoliko želite možete da nstavite put Montevidea i drugih varošica.
Jer, Urugvaj broji svega par miliona ljudi koji su skoncetrisani u Montevideu u u još par manjih gradova dok je ostalo područje nenaseljeno ako sam dobro razumeo.
Sačekala nas je ljupka vodičkinja Natali koja nas je sprovela po istorijskom delu tog malenog grada koji na prvi pogled nije ama baš ništa naročito.
Ono što sam uspeo da zapamtim, jer su me uvek na tim putovanjima zamarali ti opširni istorijski izveštaji o tome ko je kada vladao i ko je koga trovao, varao i tukao ne bi li se dočepao vlasti, zapamtio sam da su grad osnovali Portugalci i Španci...valjda su se tu umešali i Italijani pa je bilo malo mlaćenja i ratovanja baš tipično za zemljane.
Stari deo podseća dosta na Kalemegdan. Kaldrmisane uličice sa kućicama koje su ostale iste i netaknute a sagrađene još u XVII veku. Nekada je tu bila i pruga koja je išla do Montevidea ali su je vremenom ukinuli. Gradić ima neki svoj šarm i sav je nekako uzbrdo i nizbrdo. Nema ništa a opet ima sve. I male ulice koje opet neodoljivo podsećaju na neke ulice starog Beograda.
Za razliku od buke i gradske vreve što je tipično za velike gradove ovde je sve nekako mirno, tiho i spokojno. Saobraćaja po ulicama gotovo da nema, nema ni nekih većih prodavnica i šoping molova. Nema čak ni nekog gradskog parka. Jedva da ima možda par hiljada lokalnog življa i sve se vrti oko tog starog dela koji obiluje restoranima, kafeima i mnogobrojim starim iskopinama koje su nedvosmisleno govorile da je život u tom delu Urugvaja nastao mnogo vekova ranije. Posetili smo i crkvu , katoličku staru nešto više od jednog veka i to je sve.
Inače grupu koju je vodila naša vodičkinja imala je samo nas iz Srbije ostali su bili gay par iz Engleske, porodica iz Španije, još jedan stariji par iz ne znam koje zemlje i još nekoliko osoba koji su jednako nezainteresovano kao i ja slušali predavanja naizmenično na engleskom i španskom jeziku. Natali se poprilično potrudila da nam dočara ambijent pranastanka ovog grada.
I tako nakon obilska istorijskog dela ostao nam je na raspolaganju ceo dan do polaska broda za nazad pa smo preostalo vreme iskoristili da prošetamo još malo i ako nismo videli ništa zanimljivo jer je sve gotovo identično bilo kojoj varošici kod nas. Male kuće okrečene u najčešće u žuto, i šetačke staze duž oboda celog gradića.
Uvek mi je zanimljivo da pogledam radnje u kojima se prodaje bela tehnika, jer volim da pogledam asortiman koji se nudi ali i da vidim cene.
Amerika je definitivno drugačija od Evrope u ponudi tehničke robe.
Svi šporeti koji se nude su u velikoj većini za gas i skoro da i nema onih koji rade na struju.
Isto važi i za mašine za pranje veša s tim da ovih na koje smo mi navikli ima u ponudi ali daleko manje od ovih koje izgledaju kao neko veliko bure u koje se stavlja veš. Imaju neke lopatice a bubanj se vrti levo desno i zapravo se simulira ručno pranje pa mi ne uliva neku nadu da dobro operu veš. Ali to su samo možda moje predrasude, jer da ga ne operu dobro, verovatno ne bi bile toliko popularne i u ponudi .
Pronašli smo ljupki restoran gde smo za svega 30ak evra poručili pristojan ručak. Zasladili smo se tortom koja me podsetila na naš španski vetar s tom razlikom da ova njihova sadrži i komadiće breskve. To me je podstaklo da razmislim kako je ta torta verovatno tu i nastala ali je recept za nju ko zna kada i ko zna ko doneo u Srbiju stotinama godina pre. I verovatno kako u to vreme nismo imali breskve ili ih bar nismo stavljali u kolače, nastao je španski vetar onakav kakav ga kod nas prave. E sada zašto španski, to mi je još i jasno, ali zašto vetar, e to nisam uspeo da otkrijem.
I kako smo sve obišli, videli i slikali se, za bezmalo 4 sata rešili smo da probamo da zamenimo karte za raniji polazak.
E tu se sada vraćam na početak ove pustolovine i priče. Naime karte koje smo imali nisu imali prikazanu cenu pa nam je devojka na šalteru rekla da ne možemo da ih menjamo jer su promotivne tj.besplatne!? Znači, naš recepcioner i ekipa su nas prešli za 50€ što nam je bilo toliko slatko. Jer zašto i ne bi?
Verovatno imaju neki dogovor za turiste koji žele da naprave izlet pa im besplatne karte koje dobijaju ko zna kako prodaju turistima pa su tako i nama.
Iznos je zaista više nego prihvatljiv ali nam je bilo simpatično jer su uradili upravo ono što bi uradili i mnogi kod nas. Tako da nismo imali ništa drugo nego da sačekamo još dva sata i odemo u vetroviti Buenos Aires.
Sreća te je na terminalu slobodan wifi pa smo imali sa čim da prektatimo vreme. I još jedna bitna stvar, je ta da ukoliko plaćate karticom dobijate u startu popust 10% što je priznaćete neuobičajena stvar.
Sve su svemu vredi otići ali ako i ne stignete, nećete ništa posebno propustiti.