Tokom boravka u Argentini, agencija preko koje smo putovali je ponudila izlet za Urugvaj. Cena je bila 300 evra po osobi, sa jednim noćenjem u Montevideu i prevozom. Međutim, odlučili smo da sve organizujemo u sopstvenoj režiji. Zahvaljujući susretlkjivom recepcioneru, koji nam je sve organizovao, izlet nas je koštao 50 evra po osobi, s tim da smo imali samo posetu gradu Kolonija de Sakramento, Za Montevideo nismo imali neku naročitu želju, jer kako su mi rekli oni koji su tamo bili, i nema šta da se vidi.

Rani polazak u luku

Krenuli smo već oko 7h ujutro, seli u taxi koji nas je doveo do rečnog terminala odakle kreću ti super brzi feriji. I terminal je potpuno identičan onim na aerodoromu sa sve mestom za check in i predaju prtljaga, pasoškom i carinskom kontrolom. Jedino što je bezbedonosna kontrola mnogo opuštenija od one na aerodromima. U super feri se ulazi preko mostova koji su identični onim na aerodromima kada se iz zgrade direktno ulazi u avion. Smestili smo se udobno i avantura je mogla da počne.

Iznenađen sam bio koloiko taj feri ide brzo i ako u svojoj utrobi ima na desetine vozila plus putnici i ostali teret. Ali ako avion može da podigne nekoliko stotina tona zašto onda ne bi mogao i brod zar ne?

Leteća lađa koja juri ozbiljnom brzinom

Inače pre bih rekao da smo lebdeli tom velikom rekom koja teče duže cele države i pravi veliki zaliv pa izgleda kao da ste na moru, U j momentu kada nestanu obrisi BA gledate samo beskrajnu pučinu. Nakon nešto više od jednog časa stigli smo u Urugvaj i gradić Sacramento. U luci uobičajena gužva i puno turista koji su su se tiskali oko info pulta. Napolju je i autobuska stanica sa koje ukoliko želite možete da nstavite put Montevidea i drugih varošica.

JUrugvaj broji svega par miliona ljudi koji su skoncetrisani u Montevideu I u još par manjih gradova, dok je ostalo područje nenaseljeno ako sam dobro razumeo.

Sačekala nas je ljupka vodičkinja Natali koja nas je sprovela po istorijskom delu tog malenog grada koji na prvi pogled nije ama baš ništa naročito.

Ono što sam uspeo da zapamtim, jer su me uvek na tim putovanjima zamarali ti opširni istorijski izveštaji, da su grad osnovali Portugalci i Španci.

Stari deo podseća dosta na Kalemegdan. Kaldrmisane uličice sa kućicama koje su ostale iste i netaknute a sagrađene još u XVII veku. Nekada je tu bila i pruga koja je išla do Montevidea ali su je vremenom ukinuli. Gradić ima neki svoj šarm i sav je nekako uzbrdo i nizbrdo. Nema ništa a opet ima sve. I male ulice koje opet neodoljivo podsećaju na neke ulice starog Beograda.

Miran i spokojan grad, štaviše pust

Za razliku od buke i gradske vreve što je tipično za velike gradove ovde je sve nekako mirno, tiho i spokojno. Saobraćaja po ulicama gotovo da nema. Bema ni nekih većih prodavnica i šoping molova. Nema čak ni nekog gradskog parka. Jedva da ima možda par hiljada lokalnog življa i sve se vrti oko tog starog dela koji obiluje restoranima, kafeima i mnogobrojim starim iskopinama. One su nedvosmisleno govorile da je život u tom delu Urugvaja nastao mnogo vekova ranije. Posetili smo i crkvu , katoličku staru nešto više od jednog veka i to je sve.

Inače grupu koju je vodila naša vodičkinja imala je samo nas iz Srbije. Ostali su bili gay par iz Engleske, porodica iz Španije, još jedan stariji par iz ne znam koje zemlje i još nekoliko osoba koji su jednako nezainteresovano kao i ja slušali predavanja naizmenično na engleskom i španskom jeziku. Natali se poprilično potrudila da nam dočara ambijent pranastanka ovog grada.

I tako nakon obilska istorijskog dela ostao nam je na raspolaganju ceo dan do polaska broda za nazad. Preostalo vreme iskoristili smo da prošetamo još malo. Nismo videli ništa zanimljivo jer je sve gotovo identično bilo kojoj varošici kod nas. Male kuće okrečene u najčešće u žuto, i šetačke staze duž oboda celog gradića.

Ukusna hrana i niske cene

Pronašli smo ljupki restoran gde smo za svega 30ak evra poručili pristojan ručak. Zasladili smo se tortom koja me podsetila na naš španski vetar s tom razlikom, da ova njihova sadrži i komadiće breskve. To me je podstaklo da razmislim kako je ta torta verovatno tu i nastala ali je recept za nju ko zna kada i ko zna ko doneo u Srbiju stotinama godina pre. I verovatno kako u to vreme nismo imali breskve ili ih bar nismo stavljali u kolače, nastao je španski vetar onakav kakav ga kod nas prave. E sada zašto španski, to mi je još i jasno, ali zašto vetar, e to nisam uspeo da otkrijem.

I kako smo sve obišli, videli i slikali se, za bezmalo 4 sata rešili smo da probamo da zamenimo karte za raniji polazak.

E tu se sada vraćam na početak ove pustolovine i priče. Naime karte koje smo imali nisu imali prikazanu cenu pa nam je devojka na šalteru rekla da ne možemo da ih menjamo jer su promotivne tj.besplatne!? Znači, naš recepcioner i ekipa su nas prešli za 50€ što nam je bilo toliko slatko. Jer zašto i ne bi?

Verovatno imaju neki dogovor za turiste koji žele da naprave izlet pa im besplatne karte koje dobijaju ko zna kako prodaju turistima pa su tako i nama.

Iznos je zaista više nego prihvatljiv složićete se. Nama je bilo simpatično. Uradili su, upravo ono što bi uradili i mi. Nismo imali ništa drugo, nego da sačekamo još dva sata i odemo u vetroviti Buenos Aires.

Sreća, te je na terminalu slobodan wifi pa smo imali sa čim da prektatimo vreme. I još jedna bitna stvar. Ako plaćate karticom, dobijate u startu popust 10% što je priznaćete neuobičajena stvar.

Sve su svemu vredi otići ali ako i ne stignete, nećete ništa posebno propustiti.