Zima se u ovčarstvu često doživljava kao najveći neprijatelj. Minus na termometru, sneg do kolena i dugi, hladni dani deluju kao presuda za stado. Međutim, istina je da ovce ne stradaju od hladnoće, već od ljudskog nemara. Vuneni ogrtač ove životinje zimi greje i štiti od hladnoće. Propusti u štali, sitni na prvi pogled, postaju kobni onda kada organizam životinje više nema snage da se brani.
Savremeno ovčarstvo, štalu ne vidi samo kao zaklon, već kao, ozbiljnu stvar između zaštite i trajnog gubitka.
Vlažan vazduh kao ubica stada
Ovca hladnoću podnosi bolje nego većina domaćih životinja. Njena vuna je prirodni izolator, ali samo dok je suva. Vlažan vazduh u štali razara tu prirodnu zaštitu. Kada se kondenzacija zadržava po zidovima, kada se dah životinja vraća kao težak, ustajao vazduh, tada počinje lanac problema koji se ne vidi odmah.
Respiratorne infekcije, pad imuniteta i spor oporavak nisu posledica zime, već zatvorenog prostora koji ne „diše“. U toru za držanje, loša ventilacija je često najveći krivac za nevolje. Primeti se tek, kada nastane šteta.
Prostirka koja greje ili razboljeva
Slama i stelja treba da budu saveznik ovcama, ali se prečesto pretvaraju u izvor bolesti. Prljava, vlažna prostirka hladi telo, iritira kožu i otvara vrata bakterijama. U takvim uslovima ni najotpornija ovca ne ostaje dugo jaka.
U štalama gde se prostirka ne menja redovno, gde se štedi na slami ili se problem odlaže „za sutra“, zdravlje stada polako klizi nizbrdo.
Ovčarstvo ne trpi improvizaciju kada je pod nogama životinje stalno hladno i mokro.
Ventilacija bez promaje – nevolja u najavi
Strah od promaje često dovodi do zatvaranja svakog otvora. Štale se hermetički zatvaraju, a vazduh postaje težak i zasićen vlagom i amonijakom. To nije zaštita, već zamka.
Dobra ventilacija ne znači vetar u štali, već stalnu, blagu razmenu vazduha. Upravo ta ravnoteža pravi razliku između stada koje prezimi bez problema i onog koje ulazi u proleće iscrpljeno i bolesno.
Kada se greške vide tek na gubitku
Najveća tragedija u ovčarstvu je što se posledice grešaka ne vide odmah. Ovca ne ugine istog dana kada legne na mokru prostirku ili kada udahne ustajao vazduh. Propusti se sabiraju, a ishod dolazi naglo koji se manifestuje kao pad mlečnosti, česti pobačaj i uginuća.
Tada se često krivi zima, vreme ili lođa genetika. Ređe se pogleda u samu štalu. A upravo tu, između zidova, leži odgovor na većinu problema.
U ozbiljnom ovčarstvu, zima nije neprijatelj. Neprijatelj je zanemarivanje detalja, koji možda delujunkoa sitnica, ali sitnica koja ima veliku važnost!
Pročitajte i ovo:
