Margarin je jedna od onih loših namirnica koje su uspele da se ušunjaju u naše kuhinje. Tiho, ali nametljivo, serijom agresivnih tv reklama koje su se stalno vrtele osamdesetih godina prošlog veka. Bele boje, specifičnog mirisa, uvek isti, uvek spreman za mazanje. I možda najvažnije. Jeftin!!! Međutim, baš tu počinje problem. Jer margarin nije hrana u klasičnom smislu te reči. On je proizvod tehnologije, kompromisa i profita.
Margarin nije nastao u kuhinji, već u fabrici
Za razliku od maslaca, koji nastaje mućenjem pavlake, margarin se ne dobija prirodnim procesom. Njegova priča počinje u rafinerijama biljnih ulja, gde se iz semenki izvlači i poslednja kap masnoće, često uz pomoć hemijskih rastvarača.
Da bi ta tečnost i ostaci isceđenih semenki uopšte ličili na nešto što može da se namaže na hleb, prolazi kroz agresivne tehnološke zahvate. Pod visokim temperaturama i pritiscima uz dodatak vodonika, menja se njena struktura. Pretvara se u čvrstu masu, a usput nastaju i trans-masti. Supstance koje ljudsko telo ne prepoznaje, ali vrlo dobro pamti njihovu štetu.
Na kraju tog procesa ne dobijete puter, već nešto što na njega treba da podseća. Za taj uspešan eksperiment, su se pobrinuli tehnolozi. Tako da novi proizvod dobija boju koja asocira na mleko. Miris, koji podseća na sveže mućenu pavlaku i ukus koji treba da zavara sva čula. Tako se rađa margarin savršeno uniformisana hemija. Jedina veza sa prirodom je ono jadno seme sa početka priče iz koga je isceđeno ulje do poslednje kapi.
Zašto je margarin problem za ljudsko zdravlje
Ljudski organizam je evoluirao uz prirodne masti. Zna kako da razgradi maslac, mast, maslinovo ili bilo koje drugo, nerafinisano ulje. Međutim, kada se suoči sa industrijski izmenjenim masnim kiselinama, nastaje konfuzija. Telo ne zna gde da ih smesti, kako da ih iskoristi i kako da ih izbaci.
Trans-masti koje se nalaze u margarinu poznate su po tome što podižu loš holesterol, dok istovremeno obaraju onaj dobri. To je kao da vatru gasite benzinom. Krvni sudovi postaju krutiji, zidovi arterija gube elastičnost, a rizik od srčanih i moždanih udara raste tiho, bez drame, bez upozorenja.
Posebna ironija je marketinška etiketa „bez holesterola“. Margarin ga zaista ne sadrži, ali sadrži sve ono što podstiče organizam da sam proizvede još više lošeg holesterola. To je kao da vam neko kaže da je automobil koji ste kupili potpuno ispravan, samo mu ne rade kočnice.
Kako je margarin postao „zdrav“, a maslac neprijatelj
Margarin nije pobedio zahvaljujući ukusu, već zahvaljujući strahu. Reklamiran kao proizvod koji ne sadrži holesterol, brzo se vinuo među “top ten” takozvanih zdravih namirnica. U decenijama plasiranih laži, kada su zasićene masti proglašene glavnim krivcem za sve bolesti savremenog čoveka, industrija je ponudila „rešenje“. Jeftino, dugotrajno, lako za transport i idealno za masovnu upotrebu.
Priča o zdravlju bila je samo ambalaža. Suština je bila ekonomija. Margarin se ne kvari lako, ne zahteva posebne uslove skladištenja i savršeno se uklapa u industrijsku proizvodnju peciva, kolača i gotove hrane.
Zašto se margarin i dalje jede
Zato što je navika i što je jeftin. Realno, generacije su odrasle uz priču da je maslac loš, a margarin dobar. I zato što retko ko želi da razmišlja o onome što svakodnevno maže na hleb i stavlja u kolače i peciva.
Margarin je proizvod koji traje mesecima. U prirodi, je to argument koji asocira na plastiku, a ne na hranu.
Margarin kao simbol industrijske ishrane
Ako bismo morali da izaberemo jednu namirnicu koja najbolje opisuje kako smo se udaljili od hrane, margarin bi bio ozbiljan kandidat. On je kompromis između ukusa i cene, zdravlja i profita, prirode i tehnologije. I svaki put kada ga stavimo na sto, biramo hemiju umesto namirnice. Danas ne postoji recept za kolač a da ne sadrži margarin. Sva posna jela uključuju margarin. Potrebno je samo malo da se osvrnemo oko sebe i pronaći ćemo sve ono što je prirodno što može da ga zameni. U kolačima, orasi, lešnici, bademi, sadrže dovoljno masnoće da se mogu spremiti ukusne poslastice za vreme posta.
Maragarin će uvek da ima alternativu u prirodi. Posni kolač se može spremiti bez njega, koji “ne mora u sve da se meša”. Industrijska proizvodnja može da ga izbaci iz upotrebe i zameni prirodnim masnoćama. Ali, dokle god se ćuti i jede po principu “od nečega se mora umreti” onda nema pomoći. Margarin će nam se i dalje provlačiti kroz posne slatkiše, kao namaz za hleb i osnovna namirnica bez koje savremeno domaćinstvo ne može da funkcioniše.
Međutim, ta hrana, koliko god da su modrna vremena, ipak ne bi trebalo da liči na eksperiment. Hemijski sastav margarina jednak je plastici!
U nastavku pročitajte i ovo
