Za zovu važi niz predrasuda koje su prvenstveno vezane za njena lekovita svojstva. Na žalost, mnogi su to osporavali, tvrdeći da je zova otrovna. Razlog za takva tumačenja verovatno leži u specifičnom, intenzivnom mirisu njenih cvetova, koji može delovati opojno i zbunjujuće.

ZOVA kao lekovita i korisna biljka

Uprkos predrasudama, ZOVA se pokazala kao izuzetno lekovita biljka sa širokom primenom. Od njenih cvetova pripremaju se sokovi, čajevi i sirupi koji se koriste za ublažavanje kašlja, ali i za negu i oporavak kože. Njena upotreba je jednostavna i bezbedna kada se pravilno koristi, zbog čega je kroz vreme ipak pronašla mesto u domaćinstvima.

Prirodno stanište i osobine

ZOVA najčešće raste samoniklo, pored puteva, u zapuštenim dvorištima, kao i na obodima njiva i pašnjaka. Najviše joj odgovaraju osunčana mesta, a period cvetanja traje od kasnog proleća do sredine leta. U prirodi su najpoznatije bela i crna zova, koje su podjednako cenjene zbog visokog sadržaja vitamina C i drugih korisnih materija.

Kako se koristi ZOVA u praksi

Od bele zove najčešće se priprema sirup koji se koristi kao osvežavajući napitak, ali i kao prirodni lek. Cvetovi namenjeni za sok koriste se sveži, dok se za čaj suše na tamnom i suvom mestu. Čaj od zove primenjuje se kod simptoma prehlade i kašlja, a priprema je jednostavna – mala količina osušenog cveta preliva se vrućom vodom, ostavi da odstoji nekoliko minuta, procedi i koristi po potrebi.