Mnogi su se čudili, kada sam im rekao da planiram putovanje u Uzbekistan i Taškent. Priznajem, da sam krenuo na put uz veliku dozu predrasuda. Međutim, kao što ste mogli da pročitate u prethodnim putopisima o Uzbekistanu, Taškent, definitivno treba posetiti.
Ekspres voz za Taškent, luksuz za 20 evra
U Taškent smo stigli vozom iz Samarkanda. Putovali smo ekspres brzim vozom koji podseća na one, koji saobraćaju po Evropi. U proseku ide negde oko 300 kilometara na čas. Dovoljno da se razdaljina od Samarkanda do Taškenta , pređe za nešto oko dva sata udobne vožnje.
Biznis i VIP klasa – kao u avionu, samo na šinama
Izabrali smo biznis klasu. Postoji još skuplja opcija, a to je VIP klasa. Karta je koštala oko 20 evra, za jedan pravac. Dobićete sendvič, kroasan i mafin i imate da birate da li želite čaj ili kafu. Korektno.
Kako je Taškent postao kosmopolitska metropola
Mene je Taškent oduševio. Ogroman je grad sa oko 5 miliona stanovnika. Međutim, ima tužnu istoriju. Zemljotres koji se dogodio 1966. godine, ga je sravnio sa zemljom. Imao je jačinu 9 stepeni.
Udar se desio kasno noću i ljudi su bili zatečeni i nesnađeni. U panici i strahu, spas su tražili napolju. Međutim, zgrade su se rušile i zatrpavale nesrećne ljude koji su bežali na ulice. Bilans žrtava je bio veliki. Svaki drugi žitelj Taškenta je nastradao.
Nakon zemljotresa vlada je odlučila da sva moguća sredstva iskoristi za obnovu, pa se Taškent intenzivno gradio deset godina.
Bulevari, parkovi i arhitektura koja podseća na evropske metropole
Taškent je grad širokih bulevara sa puno parkova, trgova i modernim zgradama, Stanovništvo je muslimanske veroispovesti. Za obilazak , savetujem da uplatite ekskurziju. U proseku košta oko 30 evra po osobi za nekih 5–6 sati.
Grad je veliki, u koju god ulicu da skrenete, u kom god kvartu da se nalazite, neće vam biti dosadno. Jedino što kafića i restorana nema baš na svakom koraku. Ako želite da sedite po kafićima i da odmarate, trebalo bi da budete spremni na to da ćete se pošteno namučiti dok ih uopšte nađete.
Dodao bih da, kada su u pitanju restorani, budite spremni na to da nisu baš brzi što se usluge tiče. Dugo ćete čekati da dođu da prime porudžbinu i isto tako dugo da vam donesu hranu, pa samim tim i da platite. Tako da, ukoliko ste odlučili da jedete u nekom restoranu, odvojite bar dva sata vremena i uživajte.
Pijaca koja nudi sve. Od kuvane glave do svilenih ogrtača
Od turističkih atrakcija je čuvena pijaca, gde se može kupiti poluspremljena hrana ali i ostalo. Voće, povrće, mlečni proizvodi, meso.
Ono što je meni privuklo pažnju, a to je da se meso prodaje bez rashladnih vitrina. Komadi mesa narezani i poslagani na gomile, kupuju se bez ikakve dileme. Svinjetine, naravno, nema.
Pažnju mi je privukao deo gde se sprema hrana, koja se kuva u velikim loncima. Prodaju i kuvane ovčije glave, iznutrice, roštilj, ražnjići. Verujte, da što se hrane tiče, ovde svakako nećete ostati gladni.
Plov, džigerica i iznutrice . Nije bljak, već preukusno
Od specijaliteta nude plov. Pirinač koji se sprema sa teletinom ili junetinom, a nekada se sprema i sa ovčetinom. Ima ih raznih i osnova je pirinač koji se prži u loju ili na maslinovom ulju, sa dodatkom šargarepe i džigerice. Probao sam, ukusno je zaista.
Džigerica je ovde izuzetno popularna, kao i ostale iznutrice. Jeftino je. Kafe, sokovi, slatkiši, sve to u proseku po osobi za jedan kompletan obrok sa pićem, bez obzira da li je alkoholno ili bezalkoholno piće, u proseku staje od 3 do 5 evra.
U restoranima uglavnom radi mlado osoblje. U principu, svi govore ruski jezik, ali dijalektom koji je nerazumljiv. Iskreno, ne govore engleski. To ćete shvatiti, kada vidite da zapnu već kod treće rečenice. Diskutabilno je, koliko će vas uopšte razumeti na kome god jeziku da im se obratite.
Generalno bih rekao kao da su zatečeni tolikom najezdom turista. Vodič je bio iznenađen kada je čuo da smo iz Srbije. Rekao je da do sada nikada nije imao goste iz Srbije. Realno, pojma nemaju gde se Srbija nalazi i uvek su mislili da smo iz Poljske. Kad im kažemo smo iz Srbije, neretko su nas pitali da li je to u Evropi. Svega par ljudi je znalo da je Srbija i to oni stariji. Ovi mlađi apsolutno pojma nemaju.
Ono što je tipično za ceo Uzbekistan jeste da vam piće vrlo retko serviraju u čašama. Piće se pije iz nekih činijica, malih posudica u kojima će vam dati čak i sok, čaj ili, verovali ili ne, pivo. U restoranima koji su malo bolji, servis se služi kao i u svetu
Kažu da su poprilično lenji
Mesečna plata je oko 500 evra, isto toliko je penzija, čak nešto manja, a najam najobičnijeg stana ide od 300 do 500 evra. To znači da oni, ukoliko žele samostalno da žive, trebalo bi da rade dva posla.
Međutim, nevolja je u tome što su mladi izuzetno lenji i prosto ne žele da rade, već gledaju poslove koji bi im doneli veliku zaradu. Kako kažu, ukoliko danas ostanete bez posla, već sutradan možete da se zaposlite bilo gde. Nije vam potrebna ni diploma, ni neka odgovarajuća stručna sprema jer u gradu vape za radnom snagom na svim radnim mestima.
Metro za 25 centi i taksi na cenkanje
Što se tiče transporta, metro je jeftin. Karta da uđete u metro je negde oko 25 centi. Možete da platite karticom, ili pak da kupite kartu na šalteru, s tim što je tada karta 100% skuplja.
Za metro važi priča da je jedan od najlepših na svetu u šta sam se uverio. Kopan je duboko. Još uvek za najdublji, važi metro u St Peterburgu jer prolazi i ispod reke Neve. Ovaj u Taškentu je građen i da bi bio sklonište od eventualnog atomskog udara.
Taksi je jeftin, ali je preporuka da se koriste Jandeks i Uber, koji su i do 60–70% jeftiniji od klasičnog taksija. Naravno, tu je cenkanje obavezno. Tako da, ako pozovete taksi ili ga zaustavite na ulici, uvek je preporuka da pitate koja je cena za to odredište gde idete, da biste znali na čemu ste.
Ono što je takođe tipično za ceo Uzbekistan, naročito za ove velike gradove, jeste da ulicama voze gotovo isključivo skupi automobili, i to dva brenda. Američki Ševroleti Kija. Verovali ili ne, za evropske brendove kao da nikada nisu čuli. Devedeset devet procenata su novi, lepi automobili. Retko možete da naiđete na neku raspalu staru Ladu, koja je i dalje u voznom stanju. Naišao sam na jedan takav par i morao sam da ih ovekovečim.
Šoping između tradicije i skromne mode
Što se tiče šopinga, kao i u ostalim gradovima Uzbekistana, uglavnom se prodaju tradicionalni predmeti koji uključuju kape, papuče, razne džiđabidže, magnete i slično. Za žene je uglavnom moda prilagođena, tako da tu i nema baš nekog izbora.
Skromno se odevaju, rekao bih ujednačeno. Muškarci uglavnom nose crne pantalone i bele košulje. Svi imaju iste frizure sa šiškama dok su žene, obučene tradicionalno ili pak evropski. Međutim, i ta moda je, rekao bih, daleko ispod evropskih standarda. Naravno, ima u Evropi i dobro i loše odevenog sveta, ali ovde, nikada nećete sresti muškarca u bermudama. Možda, nekog turistu, ali i to je retko. Vode računa o oblačenju i neće ići bosi i golišavi, već veoma pristojno i svedeno obučeni.
Grad je čist, nema grafita, nema jurnjave i buke. Opšti utisak koji ostavlja je smirenost. Posetite Taškent, nećete se pokajati.
U rubrici agromeridijan, možete pronaći putopise. Ostajemo u Uzbekistanu.
