Da li se danas u Srbiji od male proizvodnje hrane može živeti dobro? Može, ali postoji jedna velika razlika. Imamo jedne, koji svoju robu prodaju nakupcu i drugog. Taj, u pet ujutru natovari kombi, ode na pijacu u veliki grad. Sve što je doneo, do podneva pretvori u gotov novac. I tu je poenta cele priče. Jer, baveći se aktivno poljoprivrednim temama, skoro dve decenije, zaključio sam da u poljoprivredi važi jedno pravilo. Ono glasi. Ko se kako snađe! I to vam je sva poenta zarade i malih i velikih.
Ali da se pozabavimo malim. Proizvođačima, naravno.
Upravo tu počinje prava priča o tome koliko mali proizvođači hrane mogu da zarade.
Nije presudno samo koliko je proizvedeno. Mnogo je važnije kome će ta hrana biti prodata.
Pijaca je i dalje ozbiljan posao
Pijaca se često posmatra kao nešto što polako nestaje, ali brojke govore drugačije.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, promet poljoprivrednih proizvoda na pijacama u Srbiji dostigao je tokom 2025. godine oko 57,8 milijardi dinara. To je 4,3 odsto više nego godinu ranije. Povrće je imalo najveće učešće u ukupnom prometu, sa 34,5 odsto, zatim voće i grožđe, mleko i mlečni proizvodi, kao i živina i jaja.
To je važan podatak jer pokazuje da pijaca ipak, nije samo mesto gde se kupuju paprike i sir.
Za mnoge proizvođače ona je prodavnica, magacin, marketing i naplata. Sve u jednom.
Ko ima svoju tezgu, ima i drugačiju računicu
Zamislite proizvođača koji u sezoni ima paradajz, papriku, krastavac, luk, salatu, voće, jaja i nekoliko proizvoda koje pravi kod kuće.
Ujutru sve to stigne na pijacu.
Kupac dođe po kilogram paradajza, ugleda papriku, uzme neko voće, a zatim pita ima li jaja. Sledeći kupac možda dolazi baš zbog sira. Tako se jedna tezga pretvara u mesto na kojem se prodaje veliki deo onoga što je tokom godine proizvedeno na gazdinstvu.
Kod takve mešovite proizvodnje postoji jedna velika prednost. Proizvođač ne zavisi potpuno od jednog proizvoda.
Ako paradajz ove godine ne donese dobru cenu, možda će voće biti odlično. Kada paprika podbaci, jaja i sir mogu da poprave računicu.
Naravno, sve to zahteva mnogo rada. Ipak, kada se roba prodaje direktno krajnjem kupcu, veći deo novca ostaje na gazdinstvu.
Najlepši deo pijace je kada se roba proda, a novac je odmah tu
Postoji nešto posebno u direktnoj prodaji.
Nema čekanja mesecima.
Kupac plati, proizvođač novac stavi u kasu i posao je završen.
Upravo je direktan kontakt sa kupcima jedan od razloga zbog kojih su se razvile i platforme koje povezuju male proizvođače hrane sa potrošačima u gradovima. Jedna od njih navodi da okuplja proizvođače i omogućava im plasman i prodaju proizvoda kupcima u većim gradovima.
Za proizvođača to znači još jednu mogućnost da preskoči deo posrednika.
Ali postoji i druga strana priče
Sada dolazimo do dela o kojem se mnogo manje priča.
Mali proizvođač može da zaradi sasvim pristojno, ali može i da postane zarobljenik sopstvene proizvodnje.
Ako je zasadio, sam zaliva, bere, pakuje, vozi na pijacu i prodaje, onda praktično nema slobodan dan.
Paradajz ne zna da je nedelja.
Krava ne zna da je državni praznik.
Paprika neće sačekati gazdu zato što je odlučio da ode na more.
U tome se krije i najveći paradoks ovog posla. Gazdinstvo može lepo da zarađuje, a da njegov vlasnik nema vremena da ode i potroši taj novac.
Neki proizvođači ipak svake godine idu na more
I tu se vidi razlika između proizvodnje koja zavisi od jednog čoveka i dobro organizovanog porodičnog posla.
Postoje mali proizvođači koji su napravili sistem u kojem posao može da funkcioniše i kada vlasnik ode na odmor.
Neko će dve nedelje otići u Grčku. Drugi bira Tursku. Ima i onih koji svake godine spakuju kofere i odu u Egipat. Međutim, ne na tri dana.
Odu lepo petnaest dana, sa porodicom, u hotel, na more, dok neko drugi u međuvremenu preuzima posao kod kuće. Znam takve proizvođače.
Takav odmor nije posledica toga što je proizvodnja mala. Naprotiv, on je posledica dobre organizacije.
Najviše se zaradi kada se zna kome se prodaje
Mali proizvođač hrane ne mora nužno da proizvede ogromne količine.
Mnogo je važnije da ima kupca.
Ako neko proizvede tonu povrća i proda jednom otkupljivaču po niskoj ceni, njegov trud može biti veliki, a zarada razočaravajuća.
S druge strane, proizvođač koji ima svoju tezgu u velikom gradu i stalne mušterije može da proda manju količinu po boljoj ceni. Još kada uz povrće ima voće ili prerađevine, kupac na jednoj adresi rešava veći deo nedeljne kupovine.
Kupac koji jednom pronađe domaćina čijem paradajzu veruje vraća se. Sledeće nedelje dolazi ponovo, a zatim dovodi komšiju, prijatelja ili rođaka.
Tako se posao širi bez velikih reklama.
Mali proizvođači hrane imaju jednu veliku prednost
Za razliku od velikih sistema, mali proizvođač može brzo da se prilagodi.
Ako kupci traže domaći sir, može povećati proizvodnju sira. Kada postoji potražnja za ajvarom, može deo paprike pretvoriti u gotov proizvod. Ako kupci žele dostavu, može organizovati porudžbine.
Veliki sistem često mora da menja čitavu proizvodnju.
Mali gazda može da promeni odluku za jedno popodne.
Upravo zato kombinacija proizvodnje, direktne prodaje i dobrog odnosa sa kupcima može biti veoma zanimljiva poslovna priča. U njoj se mali proizvođači, odlično snalaze.
