Mali proizvođač, velika stvar
Selo Brančić, nedaleko od Ljiga, nema ni fabriku, ni tržni centar, ali zato ima ono što retko koji grad danas može da ponudi – ljude koji znaju da hrane sebe, porodicu i komšiluk. Jedan od njih je i Dragan Petronijević, srdačan domaćin, mali proizvođač i poljoprivrednik širokog osmeha, koji sa suprugom i sinom vodi porodično gazdinstvo bez ijednog stalnog primanja sa strane. Nema penzije, nema plate. Disciplina i ozbiljna posvećenost su recept za uspeh.
„Kod nas u kući niko nije zaposlen. Sve zarađujemo od zemlje. Nema prvog u mesecu da ti legne plata, ali znamo da će legnuti kad paradajz krene da zri“, kaže Dragan, uz osmeh koji govori više od svake statistike jer je tipičan mali proizvođač kojih, kod nas ima puno.
Rasad i mali proizvođač- brza para, ali ne bez truda
Petronijevići se bave ratarstvom, stočarstvom i povrtarstvom, ali im je – kako Dragan kaže – rasad glavna delatnost. Tu se obrće najbrža para, ali i najviše strepnje. Evo šta Dragan kaže, dok sedimo na terasi, uz kaficu i rakijicu, odakle puca pogled na selo, zelenilo, brda i raštrkane kućerke. Ptice koje cvrkuću, kao da žele svojim pevanjem, da nadjačaju naš razgovor. Selo Brančić, je tipičan primer pravog, gostoljubivog srpskog sela.
„Od rasada se brzo zaradi. Imaš 80 do 100 dana rada, i to je to. Ali kad posadiš biljku, gledaš u nebo. Da ne padne grad, da ne bude suše. Povrće traži još 70 dana da stigne, i tu nema garancije.“
Najviše sade paradajz i to u plastenicima. Lakše je, sigurnije, ima manje rada, a više berbi. Paprika, kaže, zahteva više vode, više nerviranja i na kraju, možda i manju zaradu.
Krava kao bankomat bez banke
Kad završi sezona povrća, sledi pitanje svih pitanja – od čega živeti zimi? Tu na scenu stupaju krave. Pet ih je u štali. One su, kako Dragan kaže, „glavni zimski prihod“.
„One nas izvuku kad stane bašta. Muža, mleko, sir, to je zimska plata. Ne velika, ali redovna. Dok se rasad ne zakoreni opet.“
Svinje gaje za lične potrebe, jer, sve što mogu da proizvedu sami, to i rade. Ipak, ključ opstanka nije samo u proizvodnji , već i u organizaciji bez koje nema uspeha
Bez sela – nema hrane, ni naroda
Na pitanje zašto nije otišao u grad da traži posao, Dragan odgovara veoma jednostavno:
„Nisam nikad radio van sela. Odrastao sam uz krave i baštu. Kad si mlad, učiš od starijih. Posle već znaš šta valja, šta ne. I znaš kome prodaješ. Ljudi veruju domaćem.“
Kako selo hrani, tako i opstaje. Hrani lokalnu pijacu, hrani restorane, hrani komšije i poznanike. I hrani nadu da seljak još nije izumro.
Malo hemije a mnogo znanja
Petronijevići u proizvodnji koriste minimalnu količinu sredstava za zaštitu bilja. Kažu da je tako ne samo zdravije već i jeftinije, a i kupci to sve više traže.
„Najbolja zaštita je promajin (smeh ) Promaja. Kažu stari da kad’ duva, nema bolesti. Koristimo i koprivu, sve prirodno što možemo. Ono što mora da se zaštiti, pazimo na karencu i na vreme.“
Cena kao kazna. Ko najviše zaradi?
Dragan bez ustezanja govori o nepravednoj raspodeli zarade u lancu prodaje:
„Trešnja se prodaje na pijaci za 1000 dinara, a proizvođač je proda za 400. Znači, onaj što sedi iza tezge zaradi više nego ja koji sam, zalivao, brao, prao i pakovao. Koliko samo košta jedan berač a moraš ih imati više“
Na pitanje kako komentariše cene na pijacama ove godine, kratko odgovara: „Elementarne nepogode. Kad rodi onda rodi. Kad ne rodi, onda se kupuje na komad.“
Na selu posao traje 365 dana
U Brančiću nema slobodnih dana! Ovde godina traje 365 radnih dana. Svaki dan je planiran, svaki sat ima svoju ulogu. Ipak, ima i odmora ali onda kada ga sam sebi dozvoliš.
„Ujutru prvo nahraniš stoku, pa doručkuješ. Ako nema žurbe, sedneš, popiješ kafu. Nije da se ne radi, ali znaš zašto radiš. I sve što zaradiš – tvoje je.“
Na kraju, priča o Draganovom domaćinstvu nije samo priča o plastenicima, kravama i pijaci. To je priča o jednoj filozofiji života. O tome da se može, da vredi, da ima smisla.
„Svoj si na svome. Nema stresa, nema mobinga, nema šefova. Ima zemlje, ima mira. I kad rodi – ima i para.“
Zato, sledeći put kad kupite paradajz koji miriše na leto, setite se Brančića. Možda baš iz te gajbice dolazi hrana koju su proizveli Petronijevći.
Ovde nije kraj. Bisa je Draganova žena, koja se priključila našem razgovoru. Njena razmišlanja ću sa vama podeliti kasnije.
Ako vam se dopadaju ove priče sa sela, pišite, komentarišite. U međuvremenu evo još jedne tople i od srca ispričane priče:
