Sećanje na hranu od pre dvadesetak godina često dolazi zajedno sa mirisima iz kuhinje, punim ukusom paradajza i hlebom koji je stajao danima a da se nije pretvarao u hemijski eksperiment. Danas hrana izgleda savršeno, ali je pitanje da li i dalje ima onaj ukus koa pre. Industrijska proizvodnja je donela dostupnost, ali je sa sobom povela i kompromis. Brzina ispred kvaliteta.
Sve je brzo. Brzo se živi, brzo jede. Restorani brze hrane su prepravili gradove. Jede se na brzaka, bez razmišljanja o ukusu. Samo da s enešto glocne i žuri dalje.
Šta se zapravo promenilo u kvalitetu hrane
Hrana danas putuje više nego prosečan turista. Da bi izdržala transport, skladištenje i police supermarketa, mora da bude otporna, uniformna i dugotrajna. Upravo tu se gubi deo ukusa. Nekada je hrana bila lokalna, sezonska i neujednačena, ali je zato imala ukus i miris. Danas često jedemo isto, bez obzira na godišnje doba, a kvalitet se meri izgledom, ne aromom.
Kada je ukus povrća u pitanju, o paradajzu se najviše priča i uzima se kao najupečatljiviji primer, neukusa https://zelenanit.rs/zasto-paradajz-nema-ukus/
Da li smo mi promenili očekivanja od hrane
Nije samo hrana drugačija, već i mi. Navikli smo na obilje, brzinu i stalnu dostupnost. Hrana više nije ritual već usputna stanica između dve obaveze. Zabrinjava činjenica da se u vreme naših najvećih praznika, kao što je recimo Božić, kada su nam po pravilu trpeze pune raznih đakonija, ispred restorana brze hrane i dalje redovi. Kao da je taaj “fastfud” bolji od onoga što imamo kod kuće.
Ima li povratka pravoj hrani
Uprkos svemu, sve više ljudi traži drugačiju hranu. Možda nismo izgubili ukus, već smo ga samo potisnuli pod slojevima ambalaže i reklama.
Hrana danas nije nužno loša, ali je drugačija. A pitanje nije da li je nekada bila bolja, već da li smo spremni da se ponovo potrudimo oko onoga što jedemo.
Verovali ili ne, na ukus hrane utiče i vazduh
