Pruga Beograd – Bar. Kako sam preživeo 13 sati uzbudljivog putovanja
Mnogi ne znaju da je ideja druga Tita o izgradnji pruge od Beograda do Bara prvobitno doživela potpuni fijasko. Studija izvodljivosti domaćih eksperata pokazala je da bi trebalo da se mane tog posla, jer je ideja totalni promašaj zbog ogromnih troškova izgradnje i kasnije potpune nerentabilnosti.
Titu se to mišljenje, naravno, nije dopalo pa je pozvao strane eksperte koji su rekli isto. Međutim, kako to već biva, pruga je svečano puštena u rad 1976. godine nakon skoro dve decenije izgradnje. I dan-danas vijuga kroz najlepše predele Srbije i Crne Gore, kroz planinske vence, ponegde i na visini od preko 1000 metara nadmorske visine.
Iskreno, od tada do danas u modernizaciju nije mnogo uloženo. Dotrajala je, zaostala, ali i dalje funkcioniše.
Autovoz Beograd–Bar. Kad vreme stane, a voz ide
Iako je pruga građena da spoji Srbiju sa morem, jedan od njenih komercijalnih bisera bio je autovoz.
Reklamirali su ga kao revolucionarnu ideju, da i vi i vaš ljubimac na četiri točka idete na more, a da se niko ne umori. I to je tako funkcionisalo decenijama. Međutim, dok je svet jurio napred, naša železnica je ostala zaglavljena u tom vremenu. Modernizacije gotovo da nije bilo sem osnovnog održavanja. Ipak, autovoz i dalje radi i preživeo je sve nevolje pa i dalje radi bez (hvala Bogu) većih havarija i incidenata.
Radost putovanja vozom
Kao dete sam obožavao da putujem vozom. To mi je bio baš veliki doživljaj i još veća radost. Gužva, leto i neograničene količine hrane koju je ne samo meni već i ostaloj deci, kojih je nesumnjivo bilo na tim putovanjima, nutkala neudata tetka, koja je imala para jer je bila sama, pa nas je vodila na more uz našu beskrajnu radost, što ne samo što idemo na more, već idemo vozom! Zaljubljenost u putovanje vozom, je trajala dok nisam osetio miris kerozina i otkrio čari putovanja avionom.
Ipak, gde ne može avionom, voz mi je i dalje prva opcija. Istina, u Srbiji se putovanje vozom svodi na putovanje kao kroz tunel vremena, ali sve ima svoj šarm.
Na more smo često išli autovozom. Vozio je i danju, pa smo mogli da gledamo pejzaže, ćaskamo sa saputnicima, delimo sendviče i kupujemo vodu i sokove kroz prozore kupea koje su nam nudili trgovci na stanicama.
Sećam se stanice u Bijelom Polju. Sunce, letnja žara a dečica od oko desetak godina možda i malo više, trčkaraju po šinama i viču:
” Kisela vodaaa…kisela vodaa molim!!!!” Sve je bilo veselo i nekako bezbrižno a nama je ta uzrečica “kisela voda molim” ostala u sećanju i dan danas.
Vremenom, kako je pruga postajala sve više „avanturistička“, broj putnika se smanjivao. Ipak, autovoz je opstao po sistemu „vozi Miško“.
Rampa, kolona i utovar
Nakon mnogo godina i uz nagovor prijatelja, rešio sam da se otisnem u ovu avanturu. Bez obzira na loše komentare i iskustva putnika, ja sam spakovao kofere i automobil i krenuo na utovar.
Putovanje je počelo iz stanice Zemun, gde se sada nalazi rampa za utovar automobila. Na karti piše da se treba pojaviti dva sata ranije te sam, naravno, bio na začelju jer uvek stižem knap. I ne znam zašto smo svi čekali toliko dugo u redu jer je ukrcavanje završeno za manje od pola sata. Automobili su najzad, uredno parkirani u specijalne vagone, obezbeđeni i fiksirani specijalnim držačima.
Spavaća kola. Tesno za stajanje ali udobno za spavanje
Odabrao sam spavaća kola i kabinu sa dva ležaja. Postoji i varijanta sa šest, tri, pa čak i jednim ležajem, ali ta zadnja opcija je za ljude koji ozbiljno beže od sveta. Cena za mene i auto u jednom smeru bila je 10.500 dinara što i nije bilo mnogo, ako se uzme u obzir spavanje.
Na ulazu u voz nas je dočekao kondukter ne preterano ljubazan, starog kova koji je pokazao gde je kabina. Sećam se da mi je kao klincu sve to delovalo veće. Sad, ili sam porastao, ili je nešto drugo u pitanju. Kabina jeste tesna, ali funkcionalna. Saputnik nešto mlađi od mene i veoma prijatan čovek. Ispostavilo se da imamo slične teme i interesovanja. U kabini pakao od vrućine, klima ne postoji.
Većina putnika su bili roditelji sa decom, ljudi koji imaju nekretnine po Crnoj Gori, i oni koji biraju realno najjeftiniji način prevoza, da dođu do mora.
Polazak u noć, promaja i uspavanka kloparajućih točkova
Voz je krenuo na vreme. Lagani trzaj, pištanje sirene i neka putovanje počne.
Prozori širom otvoreni, a buka točkova koji škripe, kloparaju i tutnje i strujanje vazduha posebno kada se uđe u tunel, stvaraju nepodnošljivu buku, da se ne može normalno razgovarati sem ako vičemo. U kabini je bilo na oko čisto, posteljina uredna, ali higijena u vagonima generalno loša.
Podovi prljavi, smeće po ćoškovima, kanta za otpatke verovatno već nekoliko puta zaboravljena da se isprazni. U toalet uđite samo ako više ne možete da izdržite. Nema vode za ispiranje, ali ima za pranje ruku. Nema sapuna, ali zato gle čuda, ima toalet papira.
Vagon-restoran? Ne postoji. Međutim, hrane uvek ponesemo dovoljno, kao da ćemo da putujemo bezmalo mesec dana.
Lovćen juri kroz noć, trinaest sati na točkovima
Autovoz nosi simboličan naziv „Lovćen“. Od Beograda do Bara mu treba tačno 13 sati. Realno, meni je sve proletelo.
Putovali smo uglavnom bez stajanja, osim nekoliko kratkih pauza na stanicama koliko da primimo nove putnike. Najduže smo stajali na granici gde smo izgubili oko dva sata.
Ulaskom u Crnu Goru, brzina opada jer je pruga u lošem stanju, ali put se nastavlja.
Ukupni utisak
Ruku na srce, putovanje je bilo prijatno, dovoljno brzo i (s obzirom na sve) udobno. Ako volite vozove, a ne volite da se vučete kolima do mora, ukrcajte auto na voz i uživajte.
Samo, budite pametni pa ponesite: dovoljno hrane i vode, jer nikad se ne zna. Ponesite i vlažne maramice, dezinfekciono sredstvo (verovatno vam je ostalo iz doba korone ) i užvajte sa znanim i neznanim saputnicima. Pruga Beograd-Bar pruža puno doživljaja. Čak i da se malo kasni, kada već u Sutomoru osetite miris mora i vidite ga kroz prozor vagona, sve brige će istog trena nestati.
U Baru se oko pola sata čeka na istovar, jer sve radi jedan čovek, koji mučenik ne može da stigne da obavi sve sam i dovoljno brzo.
Evo još malo o putovanjima:
